Arhiva vesti - Sve vesti

Jedna od najtalentovanijih mladih igračica  u Srbiji,  Saška Gavrilovska je, osim što je vanserijski talenat, ujedno i osoba koja je veoma zrela za svoje godine i koja svoj problem u vezi bavljenja tenisom nosi duboko u sebi ne dozvoljavajući da se to previše odrazi na njenu stabilnu ličnost. A problem je što nema materijalnih mogućnosti da zadovolji sve zahteve koje ovaj sport postavlja pred mlade igrače.

- Rodjena sam 5. januara 1995. godine i sa 6,5 godina počela sam da igram tenis u Vršcu. Uslovi su bili loši pa sam se preselila u SAD, u čuvenu Bolitijerijevu akademiju u Bradentonu, gde sam radila u grupi sa jos trinaest devojčica. Tamo sam provela godinu dana i odlučila sam da se vratim kući.

Povratak u Vršac trebalo bi da predstavlja neku vrstu prekretnice, ali Saški ne cvetaju ruže.

- Vratila sam se u Vršac u četrnaestoj godini jer sam želela da igram turnire u Evropi, da se merim sa vršnjacima. Na žalost, u Vršcu nemam optimalnih uslova za rad, ne u smislu termina, toga ima, ali nemam kontinuiran rad sa sparing partnerima. Zapravo, veoma ih je malo, pa se moj rad svodi na sat – dva igranja i to kada nađem odgovarajućeg sparing partnera. Jasno da takav rad ne može da donese uspeh koji očekujem i koji, svesna sam toga, mogu da postignem.

Saška je trenutno na fjučersu u Nišu gde je stigla do polufinala.

- Teniski savez Srbije mi je omogučio da nedelju dana pred turnir u Nišu treniram u Zvezdi i moram reći da je to jedna sasvim druga dimenzija treninga i rada. Tu imam sve uslove, razne sparing partnere, više rada, ma, sve je bolje. Moja je želja da promenim sredinu jer smatram da će mi to omogučiti da napredujem mnogo brže nego do sada. Sanjam o normalnim uslovima za rad, jer samo u tom slučaju mogu da napredujem onako kako želim i mogu.

A mlada teniserka je imala dosta uspeha.

- Bila sam na početku sezone 2011. na 49. mestu ITF liste najboljih juniorki sveta, sada sam “skliznula” i na 121. sam poziciji, ali ne zato što sam slabije igrala i što nemam rezultate, već zato što nisam, zbog nedostatka materijalnih sredstava, mogla da putujem na turnire van Srbije. 

Ove godine Saška je imala dva polufinala juniorski ITF turnira, sada je već rangirana igračica i sigurno je da će, posle uspeha u Nišu već imati bodove za napredak na WTA listi.

- Tek za dve nedelje će izaći lista, tako da ne znam još gde sam. U svakom slučaju, čekaju me turniri u Prokuplju gde branim četvrtfinale od prošle godine. Imam samopouzdanja, a to sam dokazala i pre dva dana u meču sa Slovakinjom Karimom Morgosovom u 2. kolu. Igrale smo četiri sata. Pobedila sam, ali sam posle meča skoro dva sata imala grčeve.

Mlada teniserka radi pod vođstvom svog oca, a za sparing partnere više želi momke.

- Oni mi više odgovaraju jer duže drže loptu u igri. Devojke su nestrpljivije, igraju agresivno i greše. Meni više odgovara duga razmena udaraca. Tako najbolje vežbam i trening mi je daleko bolji – zaključila je razgovor za sajt TS Srbije Saška Gavrilovska.

Natalija Kostić je neverovatna devojka. Izuzetno simpatična, sva je u pokretu kada priča, odiše neverovatnim šarmom i energijom koju prenosi na sagovornika. Ne drži je mesto. Ni za trenutak. I stalno je nasmejana.
- To mi je u krvi, kaže simpatična Nišlijka. - Ne drži me mesto, ne mogu da sedim mirno. Takva sam i van terena i na terenu. Počela sam da igram tenis od svoje treće godine. Tako reći, rođena sam na teniskim terenima, moje prve igračke bile su teniske lopte. Vrlo brzo sam uzela i reket u ruke, mada je, kažu, bio veći od mene. Ta ljubav prema tenisu održala je, zapravo tu moju želju da igram i ambiciju da postanem igračica, ona prava. Praktično, po ceo dan sam provodila na terenu. Moj tata je bio igrač, moje starije sestre su takođe igrale tenis, pa je jasno zasto sam i ja pošla tim putem.
Sestre su odustale, ali ne i Natalija.
- Moj otac Đordje Kostić je napravio terene 1997, moje sestre su igrale, i ja sam te 1997.  prvi put pohađala školu tenisa. Ne, nije me učio tata. Nije imao živaca za mene i moj tenis. Rekao je da sam još mala, da neće da me dira, pa sam radila sa mamom, sa sestrama. Kada sam prevazišla njih, onda sam krenula da radim s tatom. To je bilo u jedanaestoj godini. Tada sam osvojila državno do 12 godina pa tata vise nije imao kud. Rekao je samo da nisam osvojila to prvenstvo da ne bi nastavio da radi sa mnom. 
Da li je Natalija, kao najmladje dete u porodici, ostala na teniskoj vetrometini, dok su starije sestre ”žrtvovane”?
- Ne, nije to u pitanju. Starija sestra je bila talentovana, bila je medju 10 -15 igračica u Jugoslaviji, ali nije imala volju za sve zahteve koje je postavljalo paralelno igranje i učenje. Sada zavrsava DIF, radiće kao trener u Nišu. Isto se dogodilo i sa drugom sestrom, Emilijom, završila je nemački u Beogradu, radiće, možda, u Nemačkoj ili Austriji, a postoji mogućnost da mene prati na putovanjima. Ja sam ostala jedina da “branim” tenisku čast porodice Kostić.

Mlada teniserka uporno govori o školovanju svojih sestara, da li to znači da zapostavlja svoje obrazovanje zbog tenisa?
- Ne, ja sam samo drugačija, borbenija. Pohađam srednju turističku školu, dala sam drugu godinu i dobro mi ide. Pravim raspored u zavisnosti od obaveza, učim kad mogu, mada sve teže nalazim vremena, zbog obaveza. Trenizi su naporni i sve zahtevniji.