Vemić: "Novak Đoković je riznica znanja"

Beogradska publika nikad neće zaboraviti 47 asova Dušana Vemića u Dejvis kupu  protiv reprezentativaca Obale Slonovače (2003. na terenima TK Gemax), kao ni još mnoge druge blistave partije u nacionalnom dresu i taj čuveni “topovski servis”. Godinama  je bio jedan od najjačih oslonaca reprezentacije, čovek odluke, danas je trener našeg nacionalnog tima. Donosio je najvažnije poene kada se lomio rezultat i uvek, bez obzira na protvnika i podlogu, pružao maksimum. Specijalista za sve podloge, servis volej igrač, znao je protivnike da iznenadi atraktivnim i efektnim poenom levicom iako je dešnjak.  Višestruki državni šampion, učesnik Olimpijskih igara u Sidneju 2000. u dublu, sa Nenadom Zimonjićem, dres reprezentacije u najjačem reprezentativnom takmičenju Vemić je oblačio 29 puta (prvi put u maju 1996. godine) i zabeležio 20 pobeda (11 u singlu i 9 u dublu). Poznat je  po velikoj kolegijalnosti, drugovima uvek pruža maksimalnu podršku i savete donoseći im neophodno sampouzdanje. Svetski treneri su u njemu, i pre nego je okončao karijeru profi tenisera, videli budućeg svetskog lidera u trenerskim vodama, jer njegovo poznavanje tenisa je dovedeno do perfekcije.

Po završetku karijere profi tenisera, Vemić se otisnuo u trenerske vode. Radio je sa Novakom Đokovićem, Andreom Petković, Filipom Krajinovićem, jednim od najboljih dubl timova u istoriji – američkom braćom Brajan (Majk i Bob)... Već petu godinu je trener Dejvis kup tima Srbije, sada je i na poziciji trenera Estonke Kaje Kanepi. Na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru bio je trener muške teniske selekcije Srbije.  

 

Završio si igračku karijeru. Kada pogledaš unazad šta osećaš, odnosno gde smatraš da si mogao više i zašto je to više izostalo?

„Shvatam koliko je važno voleti to čime se baviš. Bez ljubavi prema tenisu, nikada ga ne bih igrao toliko dugo, jer je bilo puno perioda iskušenja, i momenata gde bi manje posvećeni sportu završili karijeru. Taj period pronalaženja rešenja i rešavanja problema me je i učinio osobom koja jesam“.

 

Sada radiš kao trener. Šta je to što te opredelilo da svoje znanje sa teniskih  terena primeniš na pripremu tenisera?

„Onog trenutka kada nisam osećao žar za takmičenjem koje zahteva vrhunski tenis, a znajući koliko mi tenis znači u životu, trenerski poziv je bio jedini posao u kome sam se video. Igrom slučaja, jedan od mojih najboljih prijatelja Petar Popović me je isti dan kada sam i završio tenisku karijeru ( 1. avgust 2011) pozvao da treniram sa njim Andreu Petković“.

Da li je rad s raznim teniskim stručnjacima obogatio tvoj prilaz tenisu i  pripremama igrača?

„Kao trener se usavršavas ceo život. Imao sam sreće da sam u trenerskoj karijeri bio okružen sa puno stručnjaka. Od svih ljudi sa kojima sam sarađivao, naučio sam po nešto“.

 

Radio si u timu Novaka Đokovića, tada najboljeg tenisera planete. Svakako da si iz te saradnje izašao mnogo bogatijeg znanja?  

„Sam Novak Đoković je riznica znanja. I samo provedeno vreme sa njim mi je pomoglo da iskristališem pravac, način i prioritete na koje se fokusiram kao teniski stručnjak“.

 

Da li si imao prilike da vidiš na raznim turnirima kako rade i drugi treneri koji su u stručnim štabovima najboljih tenisera i teniserki sveta?

„Na jednom mestu toliko teniskih stučnjaka se jedino može naći na najvećoj pozornici, a to su ATP i WTA tour. To iskustvo je nezamenjivo“.

 

Može li trener, kvalitetan trener, biti iako nije igrao tenis, ili nije bio vrhunski profesionalac?

„Moje je mišljenje da znati šta i kako se igrač oseća u datom trenutku, i zašto je doneo odluke koje je doneo, puno doprinosi razumevanju igrača i lakšoj komunikaciji sa njim/njom. Međutim, biti dobar trener zahteva i druge kvalitete, kao sto su biti dobar psiholog, pedagog, motivator. Ako pored svega toga postoji i uzajamno poverenje, onda je u dosta slučaja i to dovoljno da se igrač ili igračica dovede do samog vrha u tenisu“.

 

Tenis je individualni sport. Ipak, u Dejvis kupu često dolazi do toga da zavlada kolektivni duh, da pojedinci- indvidualci postanu tim?

„Potpuno se slažem sa tom konstatacijom, i u večini slučajeva igrač izvuče više iz sebe nego na turniru, jer sama energija momaka u kojoj se trenira, i brane boje Srbije pomaže da teniser zaboravi na sve osim razloga zbog kojeg ima čast da brani boje svoje zemlje“.

 

Bio si trener naših tenisera na OI u Riju. Da li se kompletna atmosfera na Igrama može porediti sa atmosferom na, recimo, gren slem takmičenjima?

„Predstavljati svoju zemlju na Olimpijskim igrama je jedinstven momenat u karijeri svakog sportiste, i smatram da se nikako ne može upoređivati sa regularnim turnirom“.

 

Ima li nešto specifično, nešto tvoje originalno u radu s teniserima?

„Svaki trener svome poslu prilazi na jedinstven način, tako i ja“.

 

 Šta je po tebi najvažnije, koja osobina, da bi mlad teniser postao vrhunski profesionalac?

„Da pre svega voli sport kojim se bavi, više nego bilo šta drugo ( da je sportisti je prioritet sport), da voli da trenira naporno, i naravno, olakšavajuća okolnost je talenat za sam sport“.  

 

Ti si počeo, u jedanaestoj godini, da se baviš ovim zahtevnim sportom. Da li je to kasno i koji je tvoj savet klincima i klincezama, ali i njihovim roditeljima, da počnu da se bave tenisom.

„Smatram da je dobro da se dete upozna sa tenisom sa recimo 7-8 godina, ali da on bude samo jedan od sportova sa kojim će se to dete upoznati.

Sve će to pomoći u razvoju mališana i samoj odluci kasnijoj, koji sport detetu najviše “leži”.

 

Šta bi promenio, iz ove perspective i sa ovim iskustvom u tvojoj karijeri da si sada na početku.

„Ne bih ništa menjao, jer sam zadovoljan svime čemu me je život i situacije kroz koje sam prošao, naučio, što o sportu što o kvalitetu ljudi oko mene. Prijatelje koje sam u procesu stekao, možda nikada ne bih da mi je život bio drugačiji“.

 

Kažu da je tenis gladijatorski sport. Slažes li se?

“ Ko je bolji, pobediće”.

„Da, tenis je gladijatorski sport“.

 

Šta bi u tenisu promenio da si u situaciji da nešto možeš promeniti?

„Školovanje na tour-u bih postavio kao sastavni deo celog našeg cirkusa. Jer imamo previše slučajeva gde su teniseri poistovećeni sa sportom i nakon prestanka bavljenja istim, nespremni da se suoče sa svakodnevnim životom i situacijama sa koji su sastavni deo istog“.

 

Gde vidiš srpski tenis po odlasku u penziju Zimonjića, Tipsarevića, Troickog, Đokovića…

„Mi smo jedna talentovana sportska nacija. I talentovane dece uvek imamo. Koliko sam upućen, imamo sve više teniskih stručnjaka u zemlji, i samim time se nadam da će i podrška u tranziciji tenisera i teniserki iz juniorskog u profesionalni tenis biti mnogo bolja i lakša što se stručnosti tiče, gde se u mnogome olakšava i daje veća šansa sportistima da uspeju u tenisu sa manje žrtve kao što je odlaženje od kuće u inostranstvo i preskupe teniske akademije i odvajanje od roditelja, braće i sestara, kao i prijatelja i društva. Ja verujem da će naš tenis predvoditi, ne samo Krajinović, Kecmanović, Krunić i Danilovićeva, nego i još mnogo druge dece, budućih šampiona. Ja verujem da će svi oni imati veliku podršku i naše sportske države, jer nam je sport uvek bio najbolji ambasador u svetu, i jedan od glavnih načina da promovišemo našu prelepu zemlju Srbiju“ – zaključio je Dušan Vemić, trener Dejvis kup tima Srbije.

 

Srušio je teniske teorije po kojima se ne može postati dobar profesionalac, pa čak ni doći do te konkurencije ukoliko se sa reketom i lopticom igrač ne duži još od svoje četvrte, pete godine života. Vemić je to uspeo, iako je počeo da trenira u 11 godini u TK Partizan. Pre toga bavio se vrlo uspešno gimnastikom i atletikom što se moglo videti i osetiti u njegovoj teniskoj igri, koju je često znao da začini špagom ili horizontalnim letom po terenu ostavljajući publiku bez daha.

Prvi zapaženiji rezultat u profi konkurenciji napravio je 1995. na Jugoslovenskom “satelitu” gde je sakupio neverovatnih 37 poena. Igrao  je dva juniorska polufinala dubla A kategorije, čuveni Bonfiljo i Oranž Boul sa tadašnjim partnerom Vladimirom Pavićevićem, čelendžer trofej  u singlu osvojio je u  Skoplju 1997, iste godine postao je i  pobednik i YU “satelita”.

Imao je tu nesreću da u najboljim godinama za prosperitet, kada je njegova karijera krenula uzlaznom putanjom -meteorskom brzinom , naše podneblje zahvati vreme velike krize. Od 1995.  bez trenera, sponzora, sam je krčio put među svetskim zvezdama o kojima je svakodnevno  brinula “armija” stručnjaka. Jedini izvor prihoda  Dušanu  bile su lige koje je igrao u Americi i dubl u kome je uvek briljirao. Usledio je pad u singlu upravo zbog neuslova za rad i napredak. Posle tri godine stagnacije usledio je povratak.

Pobede nad visoko rangiranim igračima protkale su njegovu karijeru.  Među onima koji su osetili topovski servis Vemića koji je išao i do 238 km na sat su i finalsta Rolan Garosa Alberto Berasategijo, zatim: Feliciano Lopez, Tommy Robredo, Rišar Gaske, Fernando Gonzales, Taylor Dent, Max Mirniy, Alex Kalatrava, Francisko Klavet, Karlos Kosta, Žan Rene Lisnar, Luis Horna, Džef Morison, Mariano Zabaleta, Mardi Fiš –finalista Olimpijskih igara u Atini….

Na ATP turniru u Kicbilu 1998. Dušan je igrao finale dubla u paru sa Alexom Kalatravom. Sa svetskom super zvezdom, Rusom Maratom Safinom ima osvojenu titulu u dublu. Druga mladost za Dušana kreće od 2007. godine. Odigrao je finale na čelindžeru u Binghamptonu, polufinala čelindžera – Segovia i Bermuda, finale »fjučersa« u Americi i dva polufinala, plasirao se u nekoliko glavnih žrebova ATP takmičenja, u glavni turnir Rolan Garosa  i ponovo posle dugo godina dospeo u 200. najboljih na svetu. 

Igrao je finale čelindžera - Forest Hills (2004. i 2005.) i četvrtfinale ATP turnira u Njuportu 2005. godine (i time posto srpski igrač posle Slobodana Živojinovića koji se plasirao u četvrtfinale jednog ATP takmičenja), igrao i veliki broj glavnih turnira ATP takmičenja– Kicbil, Hjuston,  Gaštad, Delrej Bič,  Kvins, Los Anđeles... glavni turnir Rolan Garosa 2007.  ...  Najbolji rang u singlu beleži u februaru 2008. godine – 146. mesto na ATP listi. 

Vemić ima veliki broj titula i finala u dubl konurenciji (čelindžeri, fjučersi), polufinala i četvrtfinala ATP takmičenja. Ipak  veliki rezultati u igri parova došli su izemđu 2008. i 2010. godine: osvojio – čelindžere (Majami, Sanrajz, Kremonu, Vako, Calabasas), finala čelindžera (Drezden, Bordo, Lubok, Luzvil), igrao polufinale Rolan Garosa u paru sa Brazilcem Brunom Soarešom sa kojim je stigao i do četvrtfinala Otvorenog prvenstva Amerike. Finale dubla ATP turnira u Los Anđelesu odigrao je u paru sa Amerikancem Parotom, polufinale Otvorenog prvenstva Australije u paru sa Ivom Karlovićem. Svi ovi uspesi doneli su Dušani i najbolji rang u dublu – 31. mesto na ATP listi.

 

Datum rođenja: 17. jun 1976. godine – Zadar

Igra desnom rukom.

Prebivalište: Los Anđeles

ATP rejting: singl – 146. mesto - najbolji rang zabeležio 25. februara 2008. godine)

dubl – 31. mesto -  najbolji rang zabeležio 12. januara 2009. godine)

Visina: 1,90

Težina: 92

Profesionalac od 1995. do 2011.  godine

Profesionalni teniski trener od 2011. 

 

foto: Jelena Vemic i Srđan Stevanović