Katarina Mišić Krneta: Lako u trenerskom poslu ne postoji!

Teniska ratnica neumoljivih i sumornih devedesetih. Šampion ubojitog forhenda, višestruka šampionka Jugoslavije, ponosna Fed kup reprezentativka naše zemlje, srčana  i hrabra kao igrač, ista i danas kao teniski trener - Katarina Mišić Krneta.

  

Rođena je 5. februara 1976. u Beogradu. Tenis je počela da trenira septembra 1985.  u teniskoj školi TK Crvena zvezda pod nadzorom trenera Alberta Zapušeka. Završni turnir teniske škole osvaja ubedljivim partijama, a njen prvi pehar predao joj je niko drugi do teniski idol Jugoslavije 80- tih Slobodan Živojinović.

U kasnijoj pionirskoj i juniorskoj karijeri Mišićeva je bila i članica klubova TK Partizan, TK Beograd, da bi se 1996. vratila u matični klub TK CZ na Karaburmi i tamo ostala do kraja karijere.

U konkurenciji do 14 godina Katarina je bila u prvih 10 igračica u SFRJ, dva puta juniorski i dva puta seniorski prvak države SRJ (1997. i 1998. godine) kada je u finalu savladala tadašnju najbolje rangiranu igračicu naše zemlje na WTA listi i njenog najvećeg rivala Tatjanu Ječmenicu. Na istom prvenstvu osvojila je i titule u dublu i mix dublu ostvarivši takozvani het trik. Ovaj uspeh doneo je joj je mesto u timu juniorske reprezentacije SR Jugoslavije, a društvo su joj pravili Tatjana Ječmenica, Nenad Zimonjić i Dušan Vemić na pojedinačnom prvenstvu u Lisabonu i Svetskom ekipnom prvenstvu (Sanšajn kup) u SAD.

Profesionalnu karijeru započela je sa 17 godina i nakon tri odigrana turnira dospela je na 725. mesto na WTA listi. Najbolji rang Mišićeve u singlu bilo je 209. mesto, a u dublu 120. Najviše osvojenih dubl trofeja ostvarila je u paru sa zemljakinjom Draganom Zarić.  Ovaj par nije zabeležio ni jedan poraz u Fed kup mečevima.

Katarina je bila član Fed kup tima Jugoslavije punu deceniju, od 1994. do 2004. godine. Odigrala je za nacionalni tim 18 susreta, 23 meča, zabeležila 15 pobeda.

Za TK Crvena zvezda učestvovala u osvajanju sedam titula Ekipnog prvaka države.

U toku karijere treneri s kojima je najviše sarađivala bili su: Branislav Vučetić, Mateja Jašović, Goran Bubanj, Zoran Dikosavljević, Srdjan Dašković i Nemac Rainer Bopp koji joj je bio i poslednji trener.

 

Trenersku karijeru započela  je 2005. godine u Nemačkoj.  Godinu dana kasnije dobija ponudu da radi u svom matičnom klubu TK CZ gde od 2006. do 2009. kao trener osvaja još tri titule Ekipnog prvaka države za seniorke, a zatim još jednu za juniore i juniorke u konkurenciji do 14 godina, zajedno sa kolegom Nenadom Trifunovićem.

Od 2010. radila je kao asistent trener u Fed kup timu Srbije, iste godine postala je trener u TK Trim. Na funkciji je saveznog trenera za juniorke u konkurenciji do 18.

Danas, Katarina Mišić takođe uživa u tenisu, prenoseći svoje bogato znanje i tenisko iskustvo na mlađe generacije. Lični je trener mlade i veoma perspektivne juniorke Srbije Tamare Malešević.

 

Počela si da treniraš tenis sa devet godina. Danas klinci i klinceze počinju mnogo ranije. Da li je to dobro ili loše?

 

Da, tačnije sa devet i po su me upisali u tenisku školu. Po mom mišljenju to je malo kasno, ali malo je prerano i sa pet kao što je to danas. Mislim da bi svaki roditelj prvo trebalo da upiše dete u školicu sporta ili na atletiku, da deca nauče da trče i pravilno dišu, pa onda posle da izaberu neki sport od sedme, osme godine. Neće nigde zakasniti, ako su već savladali tehniku trčanja i motoriku lakše će im biti da savladaju i tehniku tenisa ili bilo kog drugog sporta.

 

U karijeri si promenila dosta trenera. Od svakog si nešto naučila. Da li ti je to iskustvo pomoglo kada si počinjala svoju trenersku karijeru?

 

Promenila sam nekoliko trenera, ali ne toliko koliko danas deca, tj. roditelji menjaju. Naravno da sam od svakog po nešto naučila i svakog mog bivšeg trenera cenim i volim, jer učestvovali su u mom formiranju kao sportiste i ličnosti i svakako da neke njihove savete i ja danas prenosim na drugu decu. Da ne pričam o poštovanju, to se podrazumeva, a to je danas jako retko. Danas, vrlo često viđamo roditelje koji deci promene po 4-5 trenera u roku od godinu dana, jer Bože moj, ako se malo dete požali na nešto ili nemaju trenutnih rezulatata, to znači da trener ne valja. Ne shvataju koliko to loše može da utiče na razvoj deteta jer naravno svaki trener ima drugačiji pristup i način rada i samim tim unosi konfuziju detetu tj. igraču. Moj savet je da detetu od malih nogu treba stvarati radne navike, učiti ih disciplini i upornosti i poštovanju prema starijima i sigurno će biti uspešniji sportisti, ne treba svaki problem i neuspeh tražiti u drugima. Treneri su tu da nas nauče i podrže, ali ne mogu da se trude i igraju umesto nas...Zar ne?

 

Kao teniserka igrala si u Zvezdi i Partizanu, velikim rivalima, da li te je to tada opterećivalo?

 

Započela sam u teniskoj skoli Crvene zvezde, potom bila u Partizanu nekoliko godina, a poslednjih desetak godina moje karijere završila opet u svom matičnom klubu.Ne, nije me opterećivalo nikada, ja sam uvek bila motivisana da dobijem svaki svoj meč bez obzira za koji klub igram i to je to.

 

Svoj prvi osvojeni pehar primila si iz ruku legende srpskog tenisa, Slobodana Živojinovića. Kakav je to bio osećaj i da li bi takva praksa pomagala početnicima da još više zavole ovaj sport?

 

Taj osećaj se ne može opisati, tada sam bila na vrhu sveta. Zamislite igrate završni turnir teniske škole koja je trajala pola godine i osvojite taj turnir, uprkos tome što je tu bilo i dosta starije dece od mene. Bila sam preposnosna i onda još odjednom ugledate najveću tadašnju zvezdu tog sporta i sreći nema kraja. Pamtiću taj dan do kraja života i mislim da je to sigurno uticalo da još više zavolim tenis. Sigurna sam da bi i danas deca tako reagovala i da bi im bio dodatni motiv.

 

Šta je lakše za trenera, da vodi nekog mladog igrača (igračicu) ili da bude trener neke od selekcija Srbije?

 

Obe stvari su teške na svoj način, lako u trenerskom poslu ne postoji. Možda je veća odgovornost kada vodiš reprezentaciju, ipak iz iskustva igrajući za Srbiju kao i iskustva koje imam kao trener Fed cupa i juniorskih selekcija znam da igrači imaju dodatni pritisak i odgovornost, samim tim ima ih i trener i možda eto tu jedino ima razlike.

 

Koliko se promenio tenis od onog doba kada si ti igrala i šta se promenilo u načinu na koji su radili treneri tada i kako ti radiš sada?

 

Tenis se promenio mnogo, sve je mnogo brže, jače, dinamičnije. Mnogo više se poklanja pažnja fizičkoj spremi igrača, jer današnji način igre to nameće. Kada sam ja bila dete treneri su najčešće radili drilove odmah sa osnovne linije, nisu postojale male mreže, mali reketi...ja sam počela sa drvenim reketom, zamislite koliko je to opterećenje na dečije zglobove, mišiće...samim tim kvari se i tehnika. Srećom imala sam sjajne trenere i nisam imala takvih problema, ali mnoga deca jesu. Možda je razlika u tome što danas treneri, pa i ja dosta više rade sa decom tehniku kretanja, analiziraju i rade na biomehanici udaraca, više učestvuju u analizi sparing mečeva i mečeva na turnirima, nego što je to bilo ranije.

 

Koliko je napornije biti teniser sada i u tvoje vreme?

Naporno je bilo i tada i sada, ako se radi o profesionalnom tenisu. Rad, red i disciplina uvek bilo i biće, zaista ne vidim razliku.

 

Šta čini jednog trenera uspešnim. Prilaz igračima, način treniranja, vođenja na turnirima?

 

Prilagođavanje. Svako dete je drugačije, svaki igrač je poseban i trener treba da uvidi način na koji će mu pristupiti,naravno da mora da poseduje osnovno znanje o tenisu i po meni i ikustvo sa terena, kako bi mogao da zna kako se igrač oseća u datom trenutku. I naravno želju, volju da se uvek nadograđuje kao trener.

 

Šta po tebi čini osnovnu razliku kada su u pitanju teniske akademije i rad jedan na jedan.

 

Teniske akademije se ne posvećuju pojedincu, osim ako nije neki igrač u koga su oni odlučili da ulažu. Nekada je zahvalno jer tamo postoji dnevni plan od koga se ne odstupa i igrač se uči disicplini, zanimljivije je i možda lakše raditi u kolektivu. Ipak, svi ozbiljni igrači koji i odu u akademiju tamo budu sa svojim trenerom, tako da mislim da su te dve stvari nerazdvojive.