Ječmenica hvali mlade tenisere

Popularna “Taša” Ječmenica, bila je, zajedno s našim najmlađim teniserima, tri nedelje u SAD na početku američke turneje naših juniora. Bivša teniserka, kasnije selektor Fed kup reprezentacije Srbije, sada uspešan trener, hvali decu koja su, i pored relativnog neuspeha na prvom juniorskom turniru “Edie Herr”, koji se igrao u Bradentonu na Floridi, i to na terenima čuvene teniske akademije Nika Bolitijerija ostavili sasvim solidan utisak, pre svega svojim ponašanjem, ali i odnosom prema treninzima i obavezama.
- Bila sam na prvom delu te američke turneje, prve tri nedelje, i to dok su klinci bili u kampu Nika Bolitijerija na Floridi, gde se i održao taj prvi turnir, jedan od najznačajnijih u juniorskoj konkurenciji “Eddie Herr”. Oni su se u tom najpoznatijem kampu pripremali dve nedelje, praktično, to je bila priprema za američku turneju. Nekolicina naših mladih tenisera je ostala i nastavila takmičenja na nekoliko turnira, “Mala Mo”, “Prince Cup”, “Nike junior Cup”, “Orange bowl”. Oduševili su me svojim ponašanjem, pristupom treninzima i obavezama.
Rad u kampu Nika Bolitijerija je bio višestruko koristan, pre svega zbog sparing partnera kojih je bilo zaista mnogo. Dve nedelje priprema podigli su formu članova ekipe.
-Te tri nedelje je jako lepo iskustvo za decu. Igrali su mnogo tenis, imali kondicione pripreme, mentalne seanse. Prve dve nedelje su protekle u najboljem redu, a prednost tih kampova je što ima jako puno dece, 300 - 500 što onda dozvoljava da se dosta sparinguje. Ovde u zemlji, uglavnom sparinguju isti teniseri, znaju se u dušu, svaki pokret im je poznat i predvidljiv i stoga to nije ono pravo. Za ove dve nedelje provedene u kampu Nika Bolitijerija, govorim o pripremnom delu, niti jedno dete nije dva puta imalo istog sparinga.
Susreti sa poznatim teniserima koji dolaze u ovaj Bolitijerijev kamp za decu su bili neponovljiv doživljaj.
-Svako popodne su sparingovali, a prednost je bila što su trenirali s decom iz celog sveta. Tako su mogli da upoznaju vršnjake s kojima će se, eventualno, sresti na nekim turnirima u narednom periodu. Imali su odlične uslove za rad. Tamo u Bolitijerijevoj akademiji ima dece od deset godina pa nadalje, ali dolaze i renomirani teniseri – profesionalci da treniraju pa se našoj deci pružila šansa da ih gledaju kako treniraju, kako igraju...Uglavnom su to normalni sportisti koji često “sparinguju” s klincima.
Iako su pripreme protekle u izvanrednoj atmosferi, treća nedelja i učešće na “Edie Herr” turniru nije proteklo prema očekivanjima Taše Ječmenice.

-Što se tiče turnira “Edie Herr” ne bih mogla da kažem da je bio neki rezultat. Bilo je par naših igrača koji su po kvalitetu mogli da stignu do polufinala ili finala, ali, eto, nije dostignut taj nivo. U svakom slučaju, u tako jakoj konkurenciji, gde su na jednom mestu bila najbolja deca iz celog sveta, to je bila prilika da se vidi gde su naši i koliko mogu. Mislim da neuspeh nije tragičan, očekivanja su bila veća, ali i ovo nije loše, ako ništa drugo, stekli su neka saznanja i iskustvo za neke buduće turnire. Prvo i drugo kolo, to je ispod očekivanja. U svakom slučaju mislim da će deca doneti pozitivne utiske. Radi se o uzrastu od 12 i 14 godina i taj neuspeh nikako neće uticati na njihov razvoj i samopouzdanje, ali je iskustvo dragoceno. Po mom povratku iz SAD vidim da je Olga Danilović osvojila turnir u singlu i dublu na turniru koji nosi ime “Mala Mo”, što je fantastičan uspeh.
Taša ističe da se rad u ovom i svim drugim kampovima nije bitno promenio od onog vremena kada je ona bila stanovnik Bradentona.
-Svi kampovi generalno, rade na sličnom principu. Razlika od onog vremena kada sam ja boravila u kampu Nika Bolitijerija i sada, bar što se tiče načina rada, treninga, discipline, sve je ostalo isto. Unapređenje se vidi samo u tehnologiji. Lopte i reketi su drugačiji, samim tim i tenis, a to podrazumeva i prilagođavanje sistema treninga, ali ne u nekoj meri koja bi mogla da ponese epitet – revolucionarno. Zapravo, prilagođen je novim tehnološkim promenama. Sve ostalo, kao što sam rekla, ostalo je isto. Vrlo je organizovano. U sedam se doručkuje, zatim trening na teniskom terenu,od 8 sati je prvo mentalni trening, pa kondicija, zatim trening na teniskom terenu i to sve traje negde do 12 časova. Zatim sledi ručak, onda malo odmora i već od 15 – 17 časova ponovo ste na teniskim terenima. Zatim tuširanje i od 18 časova večera. Do 20 sati se malo prošetate i već oko 20,30 sati deca su toliko umorna od celodnevnog treninga i obaveza i sami odlaze na spavanje.
Po rečima iskusnog trenera, ovi kampovi, pogotovo za našu decu predstavljaju i priliku da se malo osamostale, da se ne oslanjaju previše na roditelje i njihovu pomoć.
-Ti kampovi su, između ostalog, dobri da se deca malo osamostale. Moraju sami da brinu o svemu, sami moraju da operu svoj veš, pripreme opremu te dve tri nedelje. Sami brinu o tome da li im je veš opran, oprema u redu, našpanovani reketi , da li imaju vodu...Tamo su deca ostavljena sama sebi. Imaju mašine za veš, sušilice, sami moraju da brinu kada ustaju, odnosno da uključe alarm i da se probude, jer je tamo u akademijama pomalo vojnička disciplina. Moram da kažem da su naša deca sada malo razmažena. Roditelji puno čine, brinu o svemu, dovoze ih ja treninge, odvoze kući... Deca moraju da budu samostalnija, da brinu o sebi, opremi, treninzima, a ne da im sve bude servirano i da drugi (roditelji) misle o njima i njihovim obavezama. Dešava se da deca, ukoliko ih roditelji ne odvezu jednostavno ne dođu na trening, odnosno svoje obaveze ne shvataju dovoljno ozbiljno.
Taša naročito ističe dobru atmosferu među našom decom. Delovali su kao tim.
-Jako su bili dobri. Nije bilo nediscipline, družili su se, pomagali jedan drugom, baš su delovali kao tim, bez neke zavisti, “zle krvi”... To me je jako obradovalo. Iako je grupa brojala desetak dvanaestoro dece, svi su bili solidarni, jednostavno, disali su kao jedan.
Igrajući tenis, Taša je stekla izvesna iskustva u odnosu trener – igrač. Kao kompetentna ličnost ima svoj stav kada je u pitanju našin rada i saradnja tenisera i trenera.

-Moje lično mišljenje, a ono je bazirano na sopstvenom iskustvu, i stoga je podložno sumnji, kritici ili bar mišljenju koje se razlikuje od mog, smatram da teniser u uzrastu od 16 godina, pa na dalje, mora da ima svog ličnog trenera, s kojim će raditi neprestano. Zajedno moraju i trenirati i ići na turnire. Podvlačim, radi se o uzrastu iznand 16 godina. Oni mlađi mogu da rade u grupama, odnosno da jedan trener radi s nekoliko mladih tenisera, ali na pragu profesionalne karijere, i naravno, kada postanu profesionalci, igrači i igračice moraju da imaju individualnog trenera, a u skladu sa materijalnim mogućnostima i širi tim stručnjaka.
Taša odmah pojašnjava svoj stav.
-Trener mora sa svojim pulenom biti sve vreme. Da ne skida oka sa svog igrača i da u svakom trenutku prati psihičko i fizičko stanje i da reaguje. Na treningu uočene propuste u igri, kretanju, taktici, ispravi, da radi na mentalnom planu i jedino takav pristup može dati rezultat. Opet ja ovo govorim iz sopstvenog iskustva. Ja sam sa svojim trenerom imala takvu, da kažem mentalnu sklopku, da smo se mi pogledom razumeli. Dovoljno je bilo da ga pogledam i da prihvatim “poruku”. Jednostavno, tako mora da funkcioniše saradnja na relaciji trener - igrač.
Treneri su posebna priča. Ima mnogo trenera koji to, zapravo, nisu. Šta trener mora da ima, koje osobine da bi mogao da vodi jednog igrača?
-Pored tehničko – taktičkog znanja koje poseduje, trener mora da ima i sposobnost da to svoje znanje prenese na svog učenika. To je osnovno, ali ne i jedino. Dalje, mora da bude dobar psiholog, da napravi mentalnu kopču sa svojim pulenom. Najzad, mora da ima neko igračko iskustvo i da zna kako se igrač oseća kada vodi u gemovima i setovima, kada ima 40:15, ili kada ima 15:40, kada igra pred punom arenom i kada publika gleda šta će igrač učiniti, odigrati...To je kompleksan i nimalo lak zadatak. Stoga, veoma mali broj trenera može da odvede igrača do svetske klase.
A Taša je jedna od trenera koja bi to mogla. I radi na tome. Bila je selektor Fed kup reprezentacije. Sada ima u Novom Sadu svoju tenisku akademiju. Posvetila se radu s decom i veoma je uspešna u tom poslu. A kako i ne bi kada je prošla kao teniserka put od juniorke do igračice koja je bila na WTA listi, među sto najboljih na svetu.